Danas je gotovo nemoguće voditi život bez ostavljanja digitalnog traga za sobom. Ukoliko ne živite u prirodi izolovani od civilizacije, svakodnevno se oslanjate na usluge koje se evidentiraju na nečijem računaru. Na primer, ukoliko imate najobičniji pripejd mobilni telefon bez mogućnosti navigacije i pristupa internetu, vi i dalje mobilnim operaterima dajete ogromnu količinu podataka [1] – od osoba sa kojima razgovarate i sadržaja tih poziva, do relativno precizne lokacije u svakom trenutku. Čak i da se odreknete telefona, i dalje vas je moguće pratiti pomoću sve prisutnijih kamera koje osim što snimaju, mogu i da vas prepoznaju na osnovu lica, telesne građe i načina kretanja [2] [3].
Stav velikog broja ljudi za masovno praćenje i priskluškivanje se svodi na „Baš me briga što me prisluškuju, imam ja veće brige od toga da li neko zna sa kime pričam.” i „Ako poštujem zakone i ne krijem ništa, kako se ovo negatino odnosi na mene?”.
Da je taj neko ko naše podatke prikuplja manje apstraktan, ovakve izjave bi se brzo urušile. Kako biste se osećali da u vaš dom sme da uđe bilo ko sa ulice, u bilo koje doba dana i da razgleda vašu ličnu imovinu, pretura po pismima i fotografijama i prisluškuje razgovore sa ukućanima? Da nastavimo primer sa telefonima, prosečan pametni telefon ima kameru sa obe strane i mikrofon i uvek je u vašoj neposrednoj blizini. Vi nikada ne možete biti sigurni da li je kamera uključena jer nemate pristup ni izvornom kodu softvera ni tačne podatke o hardveru uređaja – imate radoznalog stranca nepoznatih namera u svom džepu [4].
Radi primera, pretpostavimo da svi naši uređaji rade samo ono što odobrimo; to i dalje ostavlja veliku priliku za prikupljanje podataka koje šaljemo drugima. Dok se pozivi i SMS mogu presresti sa uređajem od par stotina evra [5] [6], servisi poput Facebook Messenger-a i Viber-a vaše podatke čuvaju večno i nemate uvid u to ko sve može da im pristupi [7] i da li će ikada dospeti u javnost [8]. Dok neke korporacije vaše podatke koriste samo za prilagođavanje reklama, druge ih prodaju privatnim entitetima [9] i dele sa ih sa državnim obaveštajnim agencijama [10].
Svest o potrebi zaštite ličnih podataka se u poslednjih par godina dosta proširila i kao rezultat mnoge države, među kojima je i Srbija, uvode zakone o zaštiti podataka ličnosti [11]. Dok su ovo koraci u pravom smeru, sa druge strane imamo države kao što su SAD i Kina koje se aktivno bore protiv takvih mera [12] [13]. Zbog toga je potrebno da se kao pojedinci ne oslanjamo na zakone i regulative o zaštiti naših podataka od strane korporacija, već da smanjimo broj podataka koje im uopšte dajemo.
Jedan od prvih koraka u smanjenju digitalnog traga je potpuna enkripcija razgovora (eng. end-to-end encryption). U prethodnih par godina su se pojavile aplikacije koje od korisnika ne zahtevaju predznanje kriptografije za vođenje sigurnih razgovora. Među njima su Signal, Wire, Briar, Riot/Matrix, Jabber i drugi projekti slobodnog i otvorenog koda. Aplikacije kao što su WhatsApp i Telegram obećavaju isti nivo privatnosti, ali pošto su zatvorenog i vlasničkog tipa, njihove tvrdnje ne mogu biti proverene [14].
Pomenuti servisi slobodnog koda se mogu podeliti na dve grupe – centralizovani i federalizovani. Centralizovani, kao što su Signal i Wire imaju centralni autoritet koji se bavi njihovim razvojem i ima svoje servere na koji se svi korisnici priključuju. Federalizovani servisi poput Jabber-a funkcionišu slično imejlu, gde postoji mnogo servera u državnom, privrednom i ličnom vlasništvu. Svaki korisnik ima izbor između korišćenja nečijeg javnog servera i održavanja svog privatnog. Dok su za prosečnog korisnika centralizovani servisi privlačniji, hostovanje servera kod trećeg lica kao što je Amazon, ostavlja više mesta za zloupotrebu metapodataka [15] i cenzuru servisa [16].
Treba imati na umu da skoro svaki moderan uređaj ima bar nekoliko hardverskih nesigurnosti [17] i zadnja vrata proizvođača harvera [18] [19]. To znači da iako koristimo proveren slobodan softver, svaki unesen ili snimljen podatak može u nekom trenutku biti zloupotrebljen protiv nas. Ovo ne znači da je svaki vid poboljšanja lične privatnosti beskoristan, jer je masovno prikupljanje podataka najzastupljenije u softveru [20], dok se hardverski napadi ostavljaju za ciljane pojedince [21].
Uoči trenutnih protesta u Sjedinjenim državama, popularnost ovakvih servisa je znatno porasla [22] jer omogućava nezadovoljnim građanima da se međusobno organizuju i kritikuju vlast bez posledica. Prema podacima analitičke firme SensorTower, broj preuzimanja Signal Messenger-a u poslednjih par nedelja raste eksponencijalno [23].
U našoj zemlji svest o privatnosti još uvek nije na zadovoljavajućem nivou; zbog toga je potrebno da se narod informiše i da su alati za zaštitu privatnosti pristupačni svima. Organizacije poput SHARE fondacije [24] redovno objavljuju vesti i vodiče o privatnosti, a od početka maja ove godine, Signal Messenger je zvanično dostupan na srpskom jeziku [25].